Ilija Vitošević – Geografija mi ulepšava dan!

Kada si motivisan svetom koji te okružuje, ne postoji ta stvar koja, kada ti se ispreči na putu, postaje prepreka uspehu. Na svom putu samorazvoja i samospoznaje Ilija Vitošević crpi inspiraciju iz svega sa čime dođe u dodir. On ceni svoje vreme i pametno ga ulaže, a ulaže ga u sve što njega zanima, ispunjava i inspiriše. Zahvaljujući svojoj svestranosti, njemu ne pada teško prebacivanje sa računara na globus, sa globusa na pero, sa pera na muziku! Zahvaljujući nauci, on je uvideo kakav sve može da bude i koliko daleko može da ide i zaključio – “Nema kraja!”. Tako je, kao učenik specijalnog odeljenja za informatiku u Kragujevačkoj gimnaziji otišao i osvojio bronzu na Evropskoj geografskoj olimpijadi 2020. godine zahvaljujući kojoj je dobitnik nagrade mladim talentima od strane Fondacije 1%.

Kako čujemo, Ilija, baze podataka su tvoje primarno interesovanje, što ima veze i sa matematikom i IT-om budući da ideš u informatičko odeljenje. Međutim prošle godine si osvojio medalju na evropskom takmičenju iz geografije, te nas zanima kako se rodilo to intresovanje za dve tako različite oblasti – informatiku(data science) i georgafiju?

Ilija: Geografiju prvo smatram nekom ličnom kulturom koju svi treba da imamo. Sada, to je moje lično – koliko sam ja odabrao u kojoj meri ću je poznavati. Geografija mi pričinjava neko zadovoljstvo, zato pratim veliki broj stranica na Instagramu i Fejsbuku koje mi daju takvu vrstu informacija. To mi ulepšava dan. Što se tiče informatike, to je došlo nekako prirodno u ovoj eri računarstva gde je sve modernizovano. Otvaranje smera za računarstvo i informatiku u gimnaziji je bio pun pogodak. Moja generacija je već 4. generacija i smatram da je to odeljenje vrlo kvalitetno, jer izlaze iz njega dobri stručnjaci.

Vidimo da smatraš da je geografija neka opšta kultura koju svi treba da imamo, međutim velika je razlika poznavati je na tom nivou i na nivou na kome je ti poznaješ. Zato nas zanima koliko si morao da se posvetiš pripremi za Evropsku olimpijadu?

Nas trojica koji smo izborili plasman za dalje takmičenje na Međuokružnom takmičenju u Beogradu prošle godine, izabrani smo da u julu predstavljamo našu zemlju na evropskoj olimpijadi. Tada smo dobili informaciju da će se ona zapravo održati i da se za to biraju kanidati na osnovu njihovog uspeha iz prethodnih godina i iz tekuće godine. Mi smo tako bili izabrani i spremili smo se praktično za manje od 2 meseca – takmičenje je bilo krajem avgusta, a mi smo se spremali tokom jula i avgusta. Da bismo se spremili za takmičenje mi smo morali da pređemo veliku količinu materijala, gledali smo dosta jutjub videa i vežbali smo takmičenja od prethodnih godina. Utrošili smo tako vreme letnjeg raspusta koji je bio vrlo drugačiji u odnosu na prethodne, zbog trenutne epidemološke situacije. I dobro smo utrošili vreme kada se pogleda naš uspeh na takmičenju.

Kako se geografske olimpijade razlikuju i nisu slične takmičenjima za koja važi “bubanje” informacija, već je za njih potrebno slojevitije znanje i dublja posvećenost, možeš li nam nešto više reći o tome kako izgleda taj rang takmičenja?

Na tim takmičenjima je geografija povezana i sa matematikom i opštim poznavanjem stanja stvari u svetu, delom i političkog stanja. Takmičenje je podeljeno u 3 segmenta: Postoji multimedijalni test znanja – 10 pitanja uz 4 ponuđena odgovora i sliku i to je nešto u čemu sam najbolji i što volim, nakon toga ide pisani test gde je potreban naš kritički osvrt – tu treba da proanaliziramo celo stanje stvari u nekoj zemlji (na primer pitanje kako bismo mi razvijali turizam u Izraeilu), a poslednji test je praktični rad. Za njega je pretpostavljeno da bude terenski – odemo i posmatramo neki prostor, beležimo podatke i odgovaramo na pitanja o tome šta smo uočili. Pošto to nije bilo sada moguće u ovoj situaciji smo radili takmičenje u kabinetu za geografiju što je dosta drugačije. Uglavnom se Međuokružno takmičenje odvija u Beogradu i tamo se bavimo proračunima, razmerama i kartama da bismo upotpunili taj terenski rad. Zanimljivo mi je i što su teme aktuelne poput klime, ekologije i održivog razvoja što zahteva šire poznavanje i sagledavanje stvari.

Nama je zanimljivo to da si pored geografije i informatike, učestvovao i na literarnim takmičenjima i osvajao nagrade. Možeš li nam reći nešto malo više o tome šta pišeš i šta si pisao?

Pišem prozu. U prvoj godini kada mi je profesor ponudio da pišem za konkurs na temu 21. oktobra i stradanja u Kragujevcu, rad je bio prihvaćen dobro i nagrađen. Nakon toga sam nastavio da pišem za školske konkurse. Pisao sam i na temu Svetosavlja i tu imam  nekoliko nagrada na nivou škole. Nakon što su se pojavili ti uspesi, profesor mi je ponudio da pišem za konkurse van škole, pa sam pisao  i na temu rodne ravnopravnosti što je organizovala Franacuska ambasada i naše Ministarstvo prosvete. Pisao sam i na temu koju je organizovao Subnor, koja se odnosila na naše shvatanje vere.

Kako su baze podataka analitično-logična stvar, geografija više prostorna, a pisanje zahteva kreativnost, možeš li nam reći kako uspevaš da usklađuješ ta tri?

Ono što me zanima to i radim. Pokušavam da se ostvarim na svim tim poljima što mi ide manje više uspešno. Sve to mi pruža neku satisfakciju i potvrdu rada što mi je jako bitno, jer danas se rad mladih možda ne vrednuje toliko puno kao nekada i ne znam da li je medijski ispraćen.

Napomenuo si kako bi voleo da se baviš u budućnosti bazama podataka i osmisliš optimizovaniji način njihovog organizovanja kako bi uštedeo vreme svima. Da li nam možeš reći gde ti vidiš primenu baza podataka na neke konkretne životne stvari? 

Baze podataka predstavljamo na primer u banci. Podaci i informacije koje dobijamo o računima ili opis osobe koja ima taj račun su organizovane. Danas se baze koriste i u domovima zdravlja i mnogim drugim ustanovama. Ja kada kažem da želim da napravim optimizovaniji način upotrebe baza – želeo bih da napravim algoritam koji će doprineti bržem korišćenju i dobijanju informacija. Na taj način bih želeo da uštedim vreme svima, jer je vreme dosta korisno i treba da ulažemo u njega, da bismo ga imali više, a imamo ga sve manje i manje.

Naveo si i da voliš muziku. Šta bi nam rekao o svojoj ljubavi prema muzici?

Volim muziku, pretpostavljam, kao i svako drugo živo biće, ali ja sam napomenuo da je pesma Evrovizije ono što rado pratim. To što me je zainteresovalo jesu prvo bile zastave i povezivanje engleskog naziva imena države sa njihovim zastavama. Zemlje su ranije koristile i svoje maternje jezike za pevanje, a sada je pod uticajem pop kulture engleski jezik postao primaran za izražavanje svojih misli. To su bile neke od stvari koje su mi se prvo dopale u konceptu samog takmičenja što je negde rodilo i ljubav prema geografiji. Međutim, problem koji imamo trenutno jeste mainstream i to što nisu ostvarili u potpunosti poruke i motoe koje često imaju, a to je da se proslavlja raznolikost i da smo mi svi ispod jednog neba.

Da li misliš da je upravo ta autentičnost koja se nekada proslavljala na Evroviziji recept za uspeh i zadovoljstvo u životu?

Pošto smo mi svi individue i pojedinci, svako bi trebalo da ima ono nešto što ga odlikuje, neku posebnost. Smatram da svako to ima i da je dobro što ima da ne bismo svi bili bezlični i isti. Moramo u tom pogledu emocija i rada, ali i obrazovanja da se razlikujemo. U redu je voditi se nekim obrascima šta je poželjno, jer smo i sami svesni šta je društveno prihvatljivo, ali možemo u okviru tih obrazaca imati ono što je naše – autentično.  

Smatraš da je podstrek okoline najvažniji kao podrška mladima kao i verbalna podrška – “nešto što je osetljivo i može se čuti”. Ko je bio tvoj najveći vetar u leđa?

Vetar u leđa su mi bili sami roditelji koji su rekli da ja puno mogu i da je potrebno da samo uložim vreme i sebe u sve što radim. Pored roditelja tu su bili naravno i prijatelji i profesori bez kojih ništa ne bi bilo ostvarivo – bez profesora srpskog, geografije i informatike ne bi bilo uspeha i ove priče trenutno. 

Kako bi još mogle recimo institucije i mediji da daju podršku koja je generalno potrebna mladim ljudima da bi se razvijali?

Kada je gimnazija u pitanju to je vrlo plodna sredina za rad sa decom, ali imamo i tu predrasudu da u ostalim srednjim školama koje su stručne, nema mogućnosti za rad sa decom. Ne znam zbog čega postoji ta konotacija. Verujem da su i ta deca podjednako kvalitetna u okviru tih grana koje su izabrali u tim stručnim školama. Smatram da profesori mogu biti sa više elana i u ostalim školama i da je možda potrebno raspisati više konkursa i takmičenja koji bi mogli da podstaknu ljude na pokret i na promenu i doneti nešto dobro u kasnijem životu. Većina nas nije svesna koliko toga može da uradi i da donese društvu. Na promenu da utičemo sami ne možemo, ali ako razgovaramo sa drugima, ako delimo mišljenja i stavove možemo se organizovati da načinimo pravu promenu!

Kakva je tvoja poruka mladim talentima?

Ne možemo sebe uokviriti. Ne možemo gledati potpuno pravolinijski. Moramo da dopustimo sebi da variramo. Možda učešće na nekom takmičenju neće biti uspešno, ali kako kažu jedna bitka ne čini rat, niti je rat dobijen posle jedne bitke. Ne treba da odustanemo tek tako kada dođemo do prvog poraza. Obrazovanje je ključ uspeha svih nas. Verujte u sebe, ne odustajte, rad se uvek isplati! Možemo sve ako uložimo sebe i vreme!

Veoma motivišuće reči! Za kraj, možeš li nam reći kako ti vidiš značaj podrške Fondacije 1% i jesi li čuo za nas ranije? 

Nisam do sada čuo za Fondaciju. Istraživao sam o vama i saznao da ste i dalje mlada Fondacija. Drago mi je što ste se pojavili! Ta popularizacija mladih ljudi koji su nešto bitno uradili u oblasti obrazovanja je vrlo humana stvar koju vi činite!

Autor teksta: Miljana Petković