• fondacija@1posto.rs
  • +381 64 08 01 499
  • fondacija@1posto.rs
  • +381 64 08 01 499
Doniraj

Jedan posto ljudi koji prave razliku


Ne verujem da budućnost mogu da grade oni koji su sadašnjost uspešno razgradili.

Ne definišu nas naše sposobnosti, no naši izbori.

Miljana Nikodijevic - jedan posto ljudi pravi razliku

Negde sam pročitala da značajne trenutke u našim životima možemo proživeti iznova i iznova zato što ih naš mozak pamti živopisno, uz pregršt detalja, mirisa, i osećaja. Prema metodologiji Simona Sineka Find your why, to su “dragulj” momenti koji nas mogu uputiti ka našoj životnoj svrsi ili pozivu.

 

Imala sam 12 godina i ležala sam u bolničkom krevetu u centru Londona, kada sam prvi put osetila poriv da promenim imidž naše zemlje. Iz nekog razloga, sećam se da sam bosim prstima dodirivala hladan mesingani ram kreveta, da mi je sunce obasjavalo lice i da je sa mog Samsung telefona “svirao” Zdravko Čolić. Snimila sam ga pre polaska iz Beograda na kasete iz 3 dela jer je maksimum snimanja bio 1 minut. Sećate se toga? Možda se Čolića ne bih ni sećala da me jedan raspevani lekar, po imenu Marko, nije pitao kakva je to pesma i da li je muzika na Sibiru generalno takva.

 

Nedavno sam shvatila da sam specijalista za lične i porodične brendove. Ukratko, sve ono čemu možete da udahnete dušu, ali sa elementima neo-patriotizma. Pravog patriotizma, zasnovanog na budućnosti, poput vizije Fondacije 1%. Verujem da “made in Serbia” može da postane univerzalno priznat kompliment. Ne verujem da budućnost mogu da grade oni koji su sadašnjost uspešno razgradili. Verujem u moć ličnog brenda, ili bar ličnosti utkane u brend. Svako od vas koji ste ovih 1%, kojima je ovaj blog namenjen, jeste lični brend, sam za sebe. U tom smislu, kao neko ko je prošao “kroz red aplauza, red lente”, htela bih da podelim šta vas čeka “sa druge strane medalje”, tj. kada aplauzi zamru.

 

  • Vi jeste lični brend, ali iza jednog ličnog brenda stoji snaga armije. Koliko god da vam se čini da ste nešto postigli svojim zalaganjem, radom, što i jeste, uvek stojite na nečijim leđima. Da li su to roditelji koji su odvajali od usta da idete na časove i usavršavate se, iskustvo življenja u Londonu u tinejdžerskim danima koja su uticala da na svet gledate kosmopolitski umesto palanački, životna iskustva i primeri koji su vas naučili da je sve moguće, roditelj kog ste modelovali, ili nešto potpuno… deseto. Vaš um, kojim ste postigli svoje rezultate, oblikovan je svim iskustvima koja su kroz vas prošla do trenutka u kom ste ostvarili uspeh. Budite zahvalni na tim iskustvima, ali imajte saosećanja prema onima koji ih nisu imali, jer zaista ne znate ko bi ti drugi ljudi postali da su proživeli ono što ste vi proživeli. Imali ste sreće. Ne one infantilne, na kakvu ljudi obično misle kada kažu sreća, no ste imali prilike da se “iskalite” koje ste vi adekvatno iskoristili. Ne znam da li čitate Harija Potera, ali citat: “Ne definišu nas naše sposobnosti, no naši izbori”, odlično opisuje ovu situaciju.
  • Opasnost identifikacije sa diplomom / fakultetom / medaljom. Ponos postignućima je nešto što ste zaslužili, ali nemojte sebi dozvoliti da postanete jednodimenzionalna karikatura. Ovo što govorim je u potpunoj suprotnosti sa marketinškom dogmom “budi samo jedna stvar i to ponavljaj do beskonačnosti”, iz prostog razloga jer to nije etično i zdravo, jer ljudsko biće nije roba. A osim toga, nije ni dugoročno mudro. Ne možete da sagorite ako se dopunjavate, ako imate interesovanja i život van takmičarskog dela. Jer to je deo, ne celina. Ne samo da ćete trajati duže, no ćete trajati, tačka. Osim toga, opasno je i jer ako taj deo nestane, preti vam nervni slom. Ne dešava se bez razloga da sportisti posle povrede koja im završi karijeru, ne mogu godinama da se oporave mentalno. Izgubili su svoj identitet. Nikada svoj identitet nemojte graditi oko materijalnih pokazatelja. Oni su samo pokazatelji, ne izvor moći.
  • Sindrom “deteta zvezde”. Kada rano doživite velike uspehe, imate utisak da će život biti sve bolji, ali na žalost, limiti postoje, i taj pomenuti život, nije ravna linija. Više… vozite po džombi. Kada izađete iz klupe, krećete ispočetka. Mislim da je ceo svet životne mudrosti sadržan u narodnim umotvorinama, od kojih je adekvatna za ovaj momenat: “Sve će to narod pozlatiti”. Neće. I nemojte na to računati. Radite stvari jer vi to želite, dajte jer vi to želite, volite jer vi to želite, ne da bi stalo na kantar. Jer neće. A to nije ni potrebno, jer to radite za sebe. Kada se medalje ohlade i aplauzi zamru, počinje nova vrsta utakmice. Ona za koju niste spremni. Moraćete da postanete manje, da biste u nekom trenutku u budućnosti postali više. Manje pametni, oštri, ambiciozni i samouvereni. Ili bar da to vraški dobro odglumite.
  • Vaš doprinos svetu se ogleda u tome koliko ste ljudi inspirisali ili “povukli za sobom”. Jedan čovek, kog bih ocenila prilično šizofreno jer je kontradiktoran sam po sebi, mi je rekao da ne mogu da se penjem ako idem sama. Jer kako prelazim neki nivo, moraju ljudi da ga prelaze sa mnom. Da ih vučem ili inspirišem da me prate. Neko će ostati na nivou 1, neko na 5 ali tako se pravi piramida. Niko nije uspeo sam, pa nećete ni vi. Umrežavajte se i povezujte, jer niste konkurencija. Ima mesta za sve. Zaista. Ovo je zemlja ljudi koje je život pobedio i kojima odgovara status quo, jedni drugima ste rod najrođeniji u odnosu na to. Ako se držite zajedno, teže ćete biti salomivi. Nije to ništa novo, to je oproban princip.  

 

Vi ste jedan posto ljudi koji imaju potencijal da naprave razliku. Ne zvuci kao impresivna cifra, ali po mom iskustvu, cifre često varaju, ako im se ne da kontekst i vrednosni sud. Vi jeste individualci. Neosporno. I to je odlično, jer je srž vaše moći u vama samima. Malo je takvih.


Ostavite Komentar

20 − 3 =